Hronični bol: zašto bol traje i kada tkivo više nije akutno povređeno?

Bol najčešće povezujemo sa povredom. Uganućemo zglob, istegnuti mišić, povrediti leđa ili nadražiti nerv i očekivati da će bol nestati kada se oštećeno tkivo oporavi. U velikom broju slučajeva to se zaista i dogodi.

Međutim, kod nekih ljudi bol traje nedeljama, mesecima, pa čak i godinama. Nekada je prisutan svakodnevno, nekada se povlači i ponovo vraća, a ponekad menja mesto, intenzitet ili način na koji se ispoljava.

Tada se prirodno postavlja pitanje: zašto bol ne prolazi ako povreda više nije akutna?

Odgovor se ne nalazi uvek samo u mišiću, zglobu, disku ili drugom tkivu koje je prvobitno bilo povređeno. Kod dugotrajnog bola mogu se promeniti način na koji nervni sistem registruje nadražaje, način kretanja, napetost mišića, kvalitet sna i reakcija organizma na opterećenje.

To ne znači da je bol umišljen ili da „postoji samo u glavi“. Hronični bol je stvarno telesno iskustvo, ali njegov intenzitet ne mora uvek odgovarati stepenu trenutnog oštećenja tkiva.

Zbog toga se terapija hroničnog bola ne može svesti samo na tretiranje mesta koje boli. Potrebno je sagledati kada je problem počeo, kako se razvijao, šta ga održava i na koji način utiče na kretanje i svakodnevni život.

Šta je hronični bol?

Hroničnim se najčešće smatra bol koji traje ili se ponavlja duže od tri meseca, odnosno duže od očekivanog vremena oporavka nakon povrede ili bolesti. On može biti posledica i dalje prisutnog zdravstvenog problema, ali može trajati i nakon što je prvobitna povreda zarasla.

Kod nekih osoba uzrok hroničnog bola je relativno jasan. To može biti bolest zgloba, dugotrajna iritacija nerva, diskus hernija, posledica operacije, povrede ili drugo stanje koje nastavlja da proizvodi bolne nadražaje.

Kod drugih ljudi intenzitet bola i ograničenja koja on izaziva ne mogu se u potpunosti objasniti promenama koje se vide na snimku ili tokom pregleda. Hronični primarni i hronični sekundarni bol mogu postojati i istovremeno.

To znači da osoba može imati određenu promenu na kičmi ili zglobu, ali i dodatno povećanu osetljivost sistema za bol, zbog koje organizam reaguje intenzivnije nego ranije.

Koja je razlika između akutnog i hroničnog bola?

Akutni bol obično ima jasnu zaštitnu funkciju. Kada se povredimo, nervni završeci šalju signal nervnom sistemu, a bol nas podstiče da zaštitimo povređeni deo tela i omogućimo mu da se oporavi.

Na primer, nakon istegnuća mišića bol nas sprečava da odmah ponovimo pokret koji je doveo do povrede. Kako zarastanje napreduje, bol bi trebalo postepeno da se smanjuje, a pokretljivost da se vraća.

Kod hroničnog bola ovaj sistem više ne funkcioniše na potpuno isti način. Bol može ostati prisutan i kada neposredna opasnost po tkivo više nije velika. Nervni sistem nastavlja da reaguje kao da je ugroženost i dalje prisutna.

Najjednostavnije rečeno, akutni bol često podseća na alarm koji se uključuje kada se pojavi dim. Kod hroničnog bola alarm može postati previše osetljiv i reagovati i na znatno manje nadražaje.

To ne znači da alarm treba ignorisati. Potrebno je proveriti zbog čega se aktivira, ali i utvrditi da li njegova reakcija odgovara stvarnom stepenu opasnosti.

Bol nije precizan pokazatelj oštećenja tkiva

Intenzitet bola i stepen oštećenja tkiva nisu uvek direktno povezani. Manja povreda nekada može izazvati veoma snažan bol, dok određene strukturne promene mogu postojati bez izraženih simptoma.

Bol predstavlja složeno senzorno i emocionalno iskustvo povezano sa stvarnim ili mogućim oštećenjem. Na njega utiču informacije koje dolaze iz tkiva, ali i način na koji nervni sistem procenjuje opasnost.

Zbog toga bol ne treba ni potcenjivati ni automatski izjednačavati sa novim oštećenjem.

Ako se bol pojača nakon određenog pokreta, to ne mora uvek značiti da je došlo do nove povrede. Moguće je da je pokret aktivirao osetljiv nervni sistem, napet mišić ili zaštitni obrazac koji se tokom vremena razvio.

Sa druge strane, ne treba unapred pretpostaviti ni da je svaki dugotrajan bol samo posledica povećane osetljivosti. Najpre je potrebno isključiti aktivnu bolest, povredu ili neurološki problem koji zahteva medicinsko lečenje.

Zašto bol ne prolazi?

Kod hroničnog bola obično ne postoji samo jedan uzrok. Najčešće se prepliće više faktora koji međusobno održavaju problem.

I dalje postoji izvor nadražaja

Kod nekih osoba tkivo više nije akutno povređeno, ali i dalje postoji određeno opterećenje, upala, iritacija zgloba, nerva ili okolnih struktura.

Na primer, neprilagođen način rada, ponavljajući pokreti, dugotrajno sedenje ili fizičko opterećenje mogu svakodnevno ponovo nadraživati isto područje. U tom slučaju nema jedne velike nove povrede, ali postoji veliki broj manjih nadražaja koji ne dozvoljavaju da se simptomi potpuno smire.

Nerv može ostati nadražen

Bol koji je praćen pečenjem, trnjenjem, utrnulošću, osećajem strujanja ili širenjem u ruku ili nogu može ukazivati na uključivanje nervnih struktura.

Kada je nerv duže vreme pritisnut ili nadražen, njegova reakcija može ostati pojačana čak i nakon smanjenja prvobitnog pritiska. Takav bol može biti oštar, probadajući ili se može javljati na dodir i pri pokretima koji ranije nisu bili bolni.

Nervni sistem postaje osetljiviji

Dugotrajni bolni nadražaji mogu dovesti do povećane osetljivosti perifernog i centralnog nervnog sistema. Ova pojava se često naziva senzitizacija.

Tada nervni sistem snažnije obrađuje informacije koje dolaze iz tela. Nadražaj koji bi ranije izazvao blagu nelagodnost može početi da izaziva jači bol, a ponekad i običan pritisak, dodir ili pokret postaju neprijatni.

Kod pojačane osetljivosti može se javiti:

• jači bol na nadražaj koji je i ranije bio bolan;
• bol pri dodiru ili pritisku koji obično ne bi trebalo da boli;
• širenje osetljivog područja;
• sporije smirivanje bola nakon aktivnosti;
• promenljiv intenzitet simptoma bez jasne nove povrede.

Centralna senzitizacija može doprineti održavanju bola i kada više ne postoji aktivno oštećenje ili zapaljenje koje bi u potpunosti objasnilo intenzitet simptoma.

Šta je cilj terapije hroničnog bola?

Kod hroničnog bola cilj nije samo postići nekoliko sati bez simptoma. Potrebno je postepeno promeniti faktore koji održavaju bol i omogućiti osobi da ponovo normalnije funkcioniše.

Terapijski ciljevi mogu obuhvatiti:

• smanjenje intenziteta i učestalosti bola;
• opuštanje zaštitne mišićne napetosti;
• poboljšanje pokretljivosti;
• postepeno povećavanje fizičke aktivnosti;
• vraćanje snage i izdržljivosti;
• poboljšanje sna;
• smanjenje straha od pokreta;
• povratak poslu i svakodnevnim obavezama;
• bolje razumevanje sopstvenih simptoma.

Napredak se zato ne meri samo brojem na skali bola. Važno je i da li osoba može duže da sedi, sigurnije da hoda, bolje da spava, obavlja više aktivnosti i da li se nakon opterećenja brže oporavlja.

Kako Žan Vulić terapija može pomoći kod hroničnog bola?

Kod hroničnog bola nije dovoljno posmatrati samo mesto na kojem pacijent oseća najjači simptom. Potrebno je razumeti kako je bol počeo, šta ga pogoršava, gde se širi i koje je zaštitne obrasce telo tokom vremena razvilo.

U okviru Žan Vulić terapije pristup svakom pacijentu je individualan. Razgovor i funkcionalna procena koriste se kako bi se sagledali pokretljivost, napetost mišića, reakcija nervnih struktura i položaji koji izazivaju ili smanjuju tegobe.

Terapija se zatim prilagođava konkretnom stanju, umesto da se isti postupak primenjuje kod svih pacijenata. Ne tretira se nužno samo mesto na kojem boli, već i mišići, nervi i druga područja koja mogu doprinositi održavanju simptoma.

Primena specijalizovanog aparata i individualno prilagođenih terapijskih postupaka usmerena je na smanjenje bola i mišićne napetosti, poboljšanje pokretljivosti i stvaranje uslova za sigurniji povratak kretanju.

Kod hroničnog bola posebno je važno da pacijent ne dobije samo pasivan tretman, već i objašnjenje svog stanja i smernice za svakodnevne aktivnosti. Cilj je da osoba postepeno povrati poverenje u pokret i da ne živi u stalnom strahu od novog pogoršanja.

Žan Vulić terapija može predstavljati deo šireg plana oporavka kod hroničnog bola u leđima, vratu, ramenima, zglobovima i određenih stanja povezanih sa iritacijom nerva. Plan i očekivani rezultat zavise od uzroka tegoba, njihovog trajanja i opšteg zdravstvenog stanja pacijenta.

Prvi korak je zato pravilna procena, a ne obećanje da će jedan postupak odgovarati svakom obliku bola.

‍